"Kad tišina odjekuje (ili Kad Srebrenica govori)"

„Ne pričam jer ne mogu i zato pišem. I ti koji čitaš, čitaj u sebi, nemoj naglas, jer nije dan za tog. Za čega li jeste ovaj dan? Težak, pun, jak, jeziv, sa milijardu pitanja ni jednim odgovorom, sa fenomenom rijetko viđenim, dan istovremeno početak i kraj, početak jednih priča, kraj drugih, kraj života, početak smiraja, kraj potrage, početak sjećanja... Uzvišen, neobjašnjiv, osunčan i suzan, težak dan za disati, kamoli za provariti, težak dan za gledati, kamoli za slušati, težak dan.

Evo jesti čovjek ne može hoće mu muka, evo ni vode popit, nešto mu ne treba, ni apetit mu ne radi. Šta će čovjek po ovom danu? Razum ne radi, plače, tužan, šuti, emocije k'o vulkan, srce poput lokomotive, teško, jako bolno udara, oči malo malo zalutaju izgube se, duša negdje...ruke drhte, noge malo malo pa zabole, ukoče se, snage nestane..

Kakav je ovo dan, kad ovoliku tišinu počeše da narušavaju gromovi zemljani, što zemlja po tabutima poče da udara, krici i jecaji majki odjekuju... Da sam samo mogao i zamisliti kakav će ovo biti dan.



Još sinoć je bilo teško zaspati, najteže od svih prethodnih i pet šest noći, u kojima čovjek sve više šuti, a misli, razmišlja kako će da počne da grmi zemlja, da sijevaju suze na suncu, da odjekuju molitve i krici, i čovjek ni trepnut ni zaspat ni budan ostat, malo malo sam ustajao gledao u crno nebo, čini mi se nikad crnje, tamno, čini mi se nema kraja, i nemalo se iznenadih, ni jedna zvijezda gdje sam ih navikao ne sijaše ko što sam navikao.

Nebeska zastava izvezena od sjajnih zvijezda, noćas je bila na pola koplja.

Snovi su noćas bili teški, tu oko Potočara oko Srebrenice, mnogima najteži, ni more nisu dovoljne da se to tako nazove, a mi ostali, nismo sanjali. Nekako je prebrzo došlo jutro. Evo i podne sunce pređe, govoreći nam da će i ovaj dan proći. Neuzvraćena ljubav, ta moja zaljubljenost u tu zvijezdu što je sunce zovu, sinoć je bila na iskušenju. Što sam više sklapao oči ne bih li u spavanje zaronio, sve sam više želio da sunce što kasnije izađe, da ova tegoba što kasnije počne, a sad evo da mi je da što prije završi, jer sve više hoće srce da se raspršti, pred očima samo slike toliko, toliko svega, toliko tabuta, toliko ljudi, toliko tuge, toliko tišine da čujem otkucaje srca onih što su živi i ispraćaju one što nisu. Zar je Bog mogao poslati veće iskušenje ljudima od ovoga ? Ko danas ništa ne osjeti, taj čovjek nije, i volio bih da ga nema, Bože mi oprosti.

Obraćam se upravo onima koji ne vjeruju u ovaj dan. Ja vam se neljudi evo ježim po tri i po puta, svaka minuta od prethodne teža, svaki mi treptaj suza sve bliža. Obraćam se vama, s nadom da posljednji put slušate, jer to ne zaslužujete, zato što 613 ljudi više ne čuje, i ne čuje godinama, i nikada više čuti neće, ni vas ni mene. Ja ne znam do kad ću da se ježim, ali 8372 puta sigurno hoću, i to po nekoliko puta. Zahvaljujući vama, ja postajem čovjek koji zna šta je taj osjećaj na rukama, na vratu, na nogama, na srcu, jer kad se srce naježi tada znam da sam upravu, nažalost, i da imam posla s najglupljim hajvanima, koje ni obične životinje ne razumiju, nego samo odu i ostave ih, ni pogleda ni laveža im ne upute, jer nikome nikada nije bilo, nije i neće biti jasno, to ponašanje poput podivljalih komaraca naraslih toliko da se s ljudima kreću, među njima hodaju, i tako ih se zove.

Zahvaljujući vama, vašoj šutnji onda, vašoj šutnji do danas, i vašoj šutnji dok posljednji put ne izgovorite još kojekakvu li glupost, ja znam šta znači više od pet hiljada ljudi koji leže pod zemljom na čijoj se površini čuje samo škripa kako mjesečeva sjena kruži oko nišana, i ne da ničemu, pa ni glasu, ni zujevini komarca, da uznemiri one, koji zbog vaše tišine postadoše tišina. Mjesec je pametniji od vas, i ne može puno, ali eto, koliko može toliko i radi.

Zahvaljujući vama, ja sa dvadeset i nešto godina imam pogled na život kojeg se plašim, i da pomislim, i pogledat, a kamoli kome opisati, prepričati, jer i kad me ko izdaleka upita, glas mi zadhrti, suza krene, a glava se zemlji spušta. Ja pognute glave ni progovorit ne mogu zbog vas, a vi i dalje hladno i glupo piljite, jal' i tele bi već odavno glavu okrenulo, ali vi jok. Gledate, još kad vam sliku vas pokažu, vi kažete to nismo mi. I vama došlo u glavu, i vas neko kaznio pa vam razum na „on“ uključio, i vidi sad, sramota vas samih. Mene sramota što postojite, i još na ovaj dan, vi i dalje piljite, teladino jedna sramotna. Neka vam je na obraz i čast, neka vam je pred licem do posljednjeg treptaja, svaka gorčina, sva tuga, bol, čemer, srčana jeza i duševna bespomoć svih ljudi koji danas slušaju grmljavinu, a ima ih na hiljade. I onih koji pod grmljavinom nestaju. Desetine pa i stotine hiljada vaših noćnih mora, danas pokušava da pomogne da njih 613 nađe smiraj, jer ste vi šutili.

Za sve ovo „zahvaljujući vama“, vam neću reći hvala, jer niste dostojni toga, neću vam reći ni sram da vas bude, jer vi ne znate šta je to. Neć u vam reći ništa, ali bih rado poželio da vam nikad više niko ništa ne uputi, pa ni pozdrav, pa ni pogled ni prijekor, pa ni ibret ni osjećaj da jeste, ne biste li sami skontali da ovo nije svijet za vas. Nije, i zato imam svjedoke, njih 8372 pa i više, sa drugih mjesta.

Obraćam se dragom Bogu s molitvom da oprosti svim ovim svjedocima, rahmet im dušama, i da ih uvede u najljepše džennetske prostore, a vama...S vama nek uradi šta god hoće, čak me ni kazna vaša ne zanima, samo nek vas više nikad ne bude u našim životima, ni na ovom ni na onom svijetu, jer toliko ste postali nebitni. Pa nebitniji i od svakog novorođenčeta, jer i ono plače, nebitniji i od svakog teleta jer i ono kad tad mukne, a vi niste, vi ste šutili.

I zato, ne molim vas, ne savjetujem, nego vas ušutkujem na ovaj dan koji boli, gori, peče, ježi i frustira, ponosi i opominje, ne usuđujte se ni da kahnete, kihnete, zatražite pogleda glasnim disanjem, a kamoli da progovorite. Odavno ste se šutnjom opečatili, isprljali, ugušili, jer sada tišina onih 8372 duše, glasnija je i jača od vašeg treptaja, glasa, molitve i spasa, jer za vas je kasno, vi ste svoje prešutili.

Ne mogu pomoći puno, ni sebi ni prijateljima, niti onima koje volim niti onima kojima želim pomoći, ne mogu uraditi mnogo, ali barem šutim, molim se u sebi, i ne govorim, ne ometam, konzumiram tišinu, konzumiram svu bol, jer bolje da je osjetim ovako, nego da je ikad ikome poželim, ili još mi gore, ne daj Bože, kao vi svojom šutnjom omogućim.

I zato dragi moji, da se obratim i Vama koje volim, s nadom da će nas ljubav i poštovanje ojačati da se za ruke držimo, dušama grlimo, a srcima podržavamo, da sve prođemo, da svaku tišinu ispoštujemo, osim onih živih đubradi, koje gore pomenuh, i da nikada ne zaboravimo šta smo prošli, čemu svjedočili, a šta doživjeli, jer do naših posljednjih treptaja moramo zahvaljivati što nismo među onih 8372-oje, a mogli smo lako biti.

Znam da i vas boli ovaj dan, znam da je mučno i udahnut a još teže izdahnut, posebno kad vidimo koliko njih već odavno ne diše, znam da nas ista jeza prolazi, i dok pišem i čitate, i dok dišem i dišete, i dok sunce ne zađe, a jeziva tišina još jača postane. Neka nam je Bog na pomoći za ovaj i sve slične dane, za prošlost i sve rane, i za budućnost da nam razum zdrav ostane.

A sada Vas molim za dan šutnje.“

Micky Lauda